одили у аустро-жандаре. И Книнска колебања као период 1774. гладне године било је
узроком да многе породице овај крај тада напустише. Нигдје, вели Јован Цвијић, сушне
године нису тако неродне, као у карстним областима Динарског система. Тако је ради
глади иселило око 1.000 породица из Далмације у Сријем, Босну и Мађарску. Герасим
Зелић, путујући по Сријему, послије неколико година, налазио је Далматинаца у
Митоивици, Голубинцима, Сурдуку, Петринцима, и близу Карловаца.
Прилагођавање новој средини
Наш се народ овамо доселио послије Косовске катастрофе, највише у XVI в. и
крајем XVII в. Смјело је ишао у сусрет новим приликама, дошао у сусрет с другачијим
цивилизацијама и другом начину живота. За ту је сеобу био сазрео, те је и сазрео и за
еволуцију. Колико се промијенио, пролазећи кроз непознате крајеве, колико год је
дознао многе ствари, које се живота тичу, колико год је осјећао окорјелост и мржњу
према Турчину, Млечићу, Риму и Аустријанцу, ипак од оног свог народног »ја« није ни
у чему одступио. Тешко им је, веле било живјети, овдје особито у почетку. Морали су
годинама и деценијама живјети у земуницама и колибама од бусења и грања док су
добили земљу за становање, јер, иако им дали од старинаца опустјелу земљу ипак они
су своја права на њих и даље протезали, али редовно, пошто су те земље досељеници
обрадили, јављали су се њихови стари власници, книнска хрватска властела и
католичка црква, те и тражиле десетину и рабат. Ову земљу населили а и бегови гулили
и исисавали. Њихова пак економска и вјерска слобода ни за Турчина, као ни за
Млечичћа, није ни постојала.
Морао се овај народ ипак прилагодити новим природним приликама. Насељавао
се и градио куће по дну и странама долина као што су радили досељеници са Косова и
Метохије, док су Црногорци на вишим мјестима, као племе Црногорци у Полачи. Сав
се овај народ населио око развала старог насеља. Ко је први дошао боље је положаје
узео, а ко касније лошије и неродније. Према родности земље, може се судити, ко прије,
а ко касније се населио. Све су породице у овим селима разбијеног типа.
Исељеници носе као пуж своју кућицу, имена свога села, краја, потока, планине,
те по њима назову своју нову област. Тако седам села Крајине книнске насељених
послије Косовске катастрофе 1389, досељеници из Косова, назваше: Косово-поље, а и
друга имена, која у Косову овамо донесоше те назваше у својој постојбини као:
Косовица, Орлић, Карановац.
Ово им је било много лакше извршити, јер се старинци сви бијаху иселили. Дакле,
пренијели и имена планина, ријека, па и области. Али задржали су имена стара
мјестима, као Книн, Книнско Поље, Бискупија, Отон итд. Нови досељеници дадоше
имена рјечицама, мањим брдима, врелима, али главна имена као Книн, Крка, итд
задржали су до данас.
Старинаца су овдје врло мало нашли, те ново становништво задржало потпуно
своју ношњу, дијалект, обичаје, празновјерице. Овај народ је скроман, вриједан и
миран, што је такођер доказом, да је из Босне сашао, док досељеници из Црне Горе
одликују се развијеним поносом и осјетљивошћу, великим самопоуздањем и свој начин
осјећања и мишљења напуштају тек послије дугијех ратова и борби. Овај је народ из
Западне Херцеговине: Гламоч, Ливно, Жупањац и Скопско Поље. То је тзв. Динарска
струја, која је населила Гламочку Крајину, а то половицу данашње Босанске крајине.
Косовци из Косова и Метохије су друга половица, тј. Косовско-метохијска струја.