Kninska krajina

(goranko.12.12) #1

у виду човјека ода тамо амо, те свијет плаши за 40 дана, а послије се опет у гроб враћа.
За орка они разумијевају магарца, кратка репа, а дугих уши, који има особиту неку моћ,
да може летјети по ваздуху и то без крила. Они људе носе на висока мјеста и остављају,
а стварају се од смета, кад мету домаћице уочи недјеље или прије литургије.
Вучари то се зову они, који убију вука, одеру га, његову мјешину напуне чим и
навуку на дрво дугуљасто. Са оваквом мјешином иду кроза села, од куће до куће, и
просе милостињу, као: соли, меса, вина, ракије, брашна, жита, скорупа, сира, јаја,
новаца, вуне итд. Ови што носе мјешину, зову се »вучари«. Народу вукови штету чине,
кољући живо, зато их радо дочекавају и даривају, а они пред сваком кућом пјевају:


Ево куће и оџака,
И у њојзи домаћина
Који ће нас даривати
А неће нас опсовати.
Домаћине доме мој,
Ево вука пред двор твој;
Дарујте га, не држте га;
Подај вуку сваке струке,
Да не коље твоје муке;
бољи ти је добар глас,
Нег у кући црљен пас
Јер ако вук омрче
Ујешће ти говече
Дајте вуку вунице,
Да не коље јунице;
Дајте вуку сланинице,
Да не коље овчице;
Дајте вуку соли,
Нек су здрави воли.

Прпоруше, то су за кушу обичаји. Дјевојке иду од куће до куће, народ их
полијева, а оне моле за кишу и пјесме пјевају, а народ их дарива.
О времену нагађају и то вели, да ће лијепо: кад, у кишно вријеме ћук много ћуче;
кад ждралови у лијепом раду лете; кад чапље у висину лете и играју се; кад слијепи
мишеви у великом броју, у сутон, лете тамо амо; кад славуји на дуго пјесму изводе.
Биће хрђаво, студно вријеме, кад дивље гуске и ждралови свој лет пометају, кад се
голубови касно у вечер споља кући враћају; кад водене птице из воде излазе на суво, ту
се тресу и лепршају; када свиње рилом сламу или сушањ навлаче на гомилу итд. Киши
се надају: кад кокоти (пјевци), у необично вријеме пјевају; кад кокоши, са пилићима
рано иду лијегати и касније устају итд.


VIII Психичке особине народа


Народ је предусретљив и гостољубив. Кад је Доситеј Обрадовић код њих
учитељевао 1760, јагмили су се, ко ће га прије и боље угостити »и кад би код једног
ручао, морао би код другог вечерати«, спомиње Доситеј за прота Новаковића, Трифуна
Синобада из Книнског Поља; Симу Стефановића из Книна, попа Бједова из Пађена итд.

Free download pdf