Доситеј своје трогодишње пребивање у овом насељу назива »три миле године, срећне
три године, младости моје«.
Книњани су тамнолика лица, висока чела, црномањастих власи, погледа ватрена,
овелика стаса, широких плећа, јаки брзи и окретни, говора једра и чиста, разбуђеног
пјесничког духа, занесен пјевањем, а нарочито играњем кола. Постојан у поштењу и
значају, неустрашив бори се за говор и народност. И женско је јуначког срца, у својој
кући највеселије и најумиљатије заностно пјева пјесме. Кнински је говор гипак, сушта
штокавштина ијекавског говора, са савршеном и мелодичком акцентуацијом, са
необичном свјежином, ванредном љепотом и чистотом својих једрих израза, са оним
непресушним извором богатства, бујности и гипкости језичких облика, то је говор, на
који је туђиштина имала врло мало утицаја, најправилнији и најизразитији представник
јужног нарјечја: у њему нема турцизма, ни туђинштине, све је граматички правилно и
чисто народно.
Овај је говор такав, јер је овај народ најмање био изложен утицају туђинштине,
ово је крај, у кому је скора владао патријархални живот. Конфигурација и пластика тла
и она је ишла засебном индивидуалном одржању и развијању народа.
Ово пак потпомогнуто оскудицама комуникација, некултурним стањем и
скромним захтјевима животних намирница, није осјећао потребу, да залази у туђе
крајеве, ни да се мијеша с туђим елементима, те је стога овај народ очувао своју
свјежину, чистоту, првобитни тип, обичаје и вјерске церемоније. Др. Ј. Цвијић добро
вели: »У Динарској системи збијених венаца и тешке комуникације, настанила су се
западна племена српског народа, остала су била до најновијих времена поглавито
сточари и најмање додирнута утицајима културе.«
Године 1730. народ је много страдао од куге али и од глади, која раскова токе и
ћемере, црквена кандила, поруши, опусти, куће и хатаре. Кроз дуга четовања, ово је
насеље било привикло суложништву, нераду и отимачини, од чега се доласком
Аустрије, ослободило.
Народ српски са Косова Поља из Јужне Србије населило се овдје, те Далмацији
дарова Косово Далматинско; оно је собом донијело Косовску Ситницу, коју претворило
у Косовчицу, саградило цркву Лазарицу, а 1923. код исте један њен син, Тодор
Рашковић из Дрниша, изградио, а народ на Видовдан открио споменик краљу Петру I
Великом Ослободиоцу.
Ово је најчистије српско становништво, српски говоре, мисле и осјећају. Оно без
школе и књиге пјева »Смрт мајке Југовића«, одушевљава се Душаном, Милошем,
Марком, плаче за Лазаром и Косовом, слави своја света крсна имена; мајке његове,
љуљајући чедо у колијевци, овако га успављују:
Српска вјера погинути неће,
Српска слава потавњети неће,
Цар се Лазо заборавит неће,
Обилић се прегорети неће,
Југ Богдан се спомињати хоће,
И Косово поље жалостиво,
Док је сунца и док је мјесеца,
Бранковић се проклињати хоће,
Док Србина на свијету има.