Само у рату (1914–1918), овај је народ дао око 500 добровољаца. Тако је и било и- и исте су водили, то јест у одбору били Книњани: Александар Катић и Стево
Вујатовић. Оно је и за Млечића, кад Турке исћерало прво потпрашило кубуру и
наоштрило своје јатагане, те сложно ударило на заклетог свог крвника.
IX Кућа и окућница
Куће су саграђене од камена тесаника, а покривене шимилом, плочама или
ражаном сламом. Оне су већим дијелом земунице, приземљуше, величине 4 са 7 м. На
кућама су по једна врата, обично од растовине. Унутра једу, спавају, ложе ватру и
спремају јела.
Леже на креветима, који су од букова или растова дрвета. Само има сламњачу.
Огњиште је направљено, а дим излази кроз »баџу«. То је једна на крову овећа плоча,
која се пилицом званом »комињача«, да излази дим, подигне, а кад пада киша или је
вјетар, тад се спусти. Огњиште је направљено каменом од сиге у истој равни са
простором кућним. Куће нијесу поплочане, већ само земља, а немају ни одјељења –
соба. Прозори су уски, малени, без стакла. Висина је куће 3 м. У зиду су омање рупе, за
разне спреме, звани »пенџери«.
Дијелови се куће зову: подрум, соба, таван за дрва, трап гдје зими хране крумпир,
перзо, у згради гдје гори ватра, огњиште, пријеклад или главње па огњишту. Ти су
комади од гвожђа; греде за пециво и баџа, кроз коју сукља дим са огњишта.
У неким селима, као у Книнском пољу, стојну кућу зову »кула«, а то је знак, да су
ту Турци некад били. Приземне куће зову »потлеушица«. За оспрему суда су такозване
полице. У кући нема слика, ни покућства, све је то врло слабо и примитивно.
Ватра гори између два камена намјештена са стране, звана »пријеклад«. Кров се
овако ради: поставе се греде, а по зиду, по крајевима греда друге греде, које се зову
»сапони«. Оне су везане са гредама. По врху крова је сљеме. Између сљемена и сапона
су гредице, које зову »раменици«, а преко раменика жиоке. Повише ременика и жиока
долази »шимла«, а то су такве, истесане букове, а данас јелове дашчице, које су једна
преко друге намјештене стрмо, да вода низ њих клизи. Кров је шимлама стрменији,
него ли плочом. Новије се куће, и по селима, покривају, обичним купама, које се, у
задње доба, праве од цимента и у Книнском пољу. Везе, које везују рожнике, зову
»вјенчанице«.
Ово је главна кућа, а споредне су: »кошара«, гдје сагоне говеда и благо. Оне су од
потлеушице са јаслама и од камена у краку озидане, без прозора, са вратима, величине
према броју блага. Кукурузовина, гдје суше кукурузе у клиповима. Она је од дрвета
подигнута. Кукурузане се подижу на четири сове, а горе су дрвета у облику пода, са
страна такођер, дрвене преграде, а озгор кукурузана је покривена истом шимлом.
Данас, ко може, зида кукурузане од камена, а покрива плочом или купом. Кукуруз држе
у клиповима, те га суше, а затим туку и у амбаре сасипљу.
Авлија, двориште је обично озидано сувозидом, али је мало ко има. То је с' једне
стране међина страна куће, а са других авлија. Још имају појате, које су у сувозиду, или
близу куће, или удаљене неколико корака. Покривене су шеваром или сламом. До
појата је обично гувно. Оне имају двоја врата: до гувна једна врата, кроз која се убацује
слама, а друга, одакле се збијају стогови. Што сламе не може стати у појате, збија сс у
такозване пласте, одатле и сијено упластит. Скоро свак у селу има појату, а неко и
двије.