II nagradaŽaBASNANekada davno jedno Sunce bilo...
Svakog dana bi se u reci odmorilo.
Pustilo bi svoje zrake u vodu,
a oni uvek u dubine odu.
Tamo ima životinja raznih,
školjki punih i školjki praznih...
Zraci ih uvek okupaju sve,
a najviše male žabe dve.
Te su žabe punoglavci bili,
a zvale su se Lolo i Lili.
One su u dubini živele
i samo su tamo plivale.
Nijedna od njih nije smela napolje da ide
jer su nečije oči tamo mogle da ih vide.
Zato je Sunce moralo do njih.
Punoglavcima je posvećen ovaj stih.
Zbog toga ću vam sada reći
da idu napolje šta ih uvek spreči.
Ili bolje – KO?
Nije njima lako.
Neko ih uvek posmatra i čeka.
Pita se – da li će doći iz daleka?
Ta koja ih čeka, koja tiho hoda,
naravno da to je RODA!
Zato se Lolo i Lili uvek u vodi kriju,
a zraci Sunca im nadu uliju...
Ali jednog dana im je došlo preko glave
da se stalno kriju ispod vode plave.
Zato je Lolo dala ideju
da ipak izađu tamo gde ne smeju.