који им се, из важних разлога, и даје, а кад мир и опрост постигну, тад се вјенчавају,
пир и весеље чине. Ове се отмице вршиле раније, а данас много мање, јер они то врше
другим неопаснијим обличјем.
И већ наведена удадба, врши се знањем и одобрењем њихових родитеља. Мјесто
отмице је оваква удадба настала и оснажила се под Аустријом, јер мушкима они нијесу
дозвољавали женидбу прије нег одслуже војску (24 године), а они то, рад домаћих
потреба и јер навикли да се рано жене, на тај начин вршили. Обично се касније врши
вјенчање. А ако дјевојка побјегне зове се »бјегуница«, а мушки »медоња«.
Риједак је случај развода брака послије вјенчања, а ријетко, да се овако доведена
дјевојка не вјенча. Овако се у Обровцу, Кистањима, Книну, Бенковцу, Скрадину,
Врлици и Дрнишу и данас 95% бракова извршује и не сматра се за саблазан. Народ
вели да се мало која под вијенцем доведе. Рано се жене ради радње.
О Крсном имену пали крсну свијећу, напија се, итд., само не ломи крсни крув.
Здравице су у једну, у три, у пет итд. Они то зову »нагонице«. У цркви се не служи, јер
је велики број народа, већ то се накнадно врши, сљедеће недјеље, иза крсног имена, а
тај дан свештеник очита крсну славу, која се састоји из читања тропара и кондака,
молитве сугубе за здравље и помена умрлих, те гашења свијећа и здравице домаћину.
Гдје не може свештеник стићи, замјењује га ђак. Многи славе више дана, те доводе себе
у велико сиромаштво, задуже се у трговца у граду, те послије треба толико година док
се одуже.
Пирови чине велике трошкове. На пировима се, без разлога, по неколико дана,
дан и ноћ једе и пије. Скупи се скоро пола села: кум, прикумак, стари сват, барјактар,
војвода, чауш, по два ђевера и остали сватови, сви рођаци, побратими, кумови,
пријатељи, познаници и комшије, дан и ноћ једу, а вино нагоницом и силом пију. На тај
начин потроше и разоре све, чиме би могла цијела њихова породица неколико мјесеци
поштено и умјерено живјети. За то весеље убију вола, испеку по 10-15 брава и приправе
15-20 барима (акова) вина и ракије, а, колико се закоље тука, кокошију, гусака, патака и
голубова и колико се хљеба поједе и других којекаквих од тијеста јела, то се не може ни
избројити, а колико ли и гостински коњи жита позобљу. Бива од 2 до 10 и више
вјенчаних кумова, више кумова имају и при крштавању дјеце. Обично први и главни
кум носи дијете (држи), а други држе свијеће.
Смрт оглашују својти, а брецањем звона селу. Мрца купају и брију а купе му и
покров. Онај, који иде по потребе за укоп у Книн, иде гологлав, а то је знак, да му је
неко умро. По селима направе двије одуље храстове или врбове полице, те их, у облику
знака множидбе, увежу конопима, а повише простру један биљац, и то се зове
»носила«. На њима положе мртваца, те га носе гробљу-укопишту. Ако вјетар дува, они
мртваца увежу при носила конопима, а припуче при биљац иглама. Обично од куће до
гробља, носе мртваца, без попа, а гдјегдје као и Книнском Пољу, прати поп мртваца од
куће. Пошто је попова кућа већином код цркве, а ту је и гробље, то ту поп мртвацу
очита опијело. Они мртваца жале, бугаре, као мајка за сином:
Ајме сине, душо моја,
Јадна ти је твоја мајка
Како оде у земљицу..., итд.Почиваљке су са мртвацем близу цркве или гробља. Прије спуштања у гроб
мртваца, одрешују га. Мећу са мртвацем у гроб и крува, јабука, наранџе, разне хране и
тд. Кости преливају вином, и веле: доста си попио, док си био жив, пиј и сад.