вароши Синобада, а према брду Св. Спасу (345), подиже се црква Св. Ђорђа, саграђена
- године.
Книнским пољем осим Крке, протјечу: Орашница, Бутижница, Радљевац и
Мрачај, с многим мањим поточићима и врелашцима.
Са Ковачићем и Врпољем чини једну пореску опћину и парохију. На том
простору хране 42 коња, 722 говеда, 3.212 овце, 60 свиња и 326 коза.
Село се дијели на Книнско поље и Пљешевицу планину, на којој су стаје-колибе
Новаковића, Припуза, Гргића, Билића, Марића, Синобада, Милановића, Зелића, Гуга,
Чавлина, Сунајка, Симића и Матића.
Куће су већим дијелом по дну хумчића, у скуповима, без икаква реда, а између
Врпоља, Ковачића, Пљешевице, Жагровића (Булине стране), брежуљка Св. Спаса
(Книна) главице и Бискупије (стране од Топоља при Косову).
Книнско Поље је добило име по Книну, у чијој је непосредној близини.
Породице су:Синобад, (15), дошли из Босне 1568. године. Ово су најбројнија породица и њих је
Млетачка република награђивала платама и инвестицијама, кућама, земљом, војним и
грађанским титулама и највишом части, каваљерством Св. Марка. Они су били сердари
Крајине книнске. Међу њима се истиче сердар Јован. Одликовао се 1685. у освојењу
Сиња, а 1688. учествовао је са Завишом, братом Стојана Јанковића, у опсади и освојењу
Книна, као и у изгону Турака из Книнске крајине. Њега провидур Молин одлуком из
- именује сердаром, поглавицом и управитељем Крајине книнске, насељене
мноштвом нових поданика. Јован је управљао народом, држао га у дисциплини. Један
се од њих назад 32 године иселио у Ђеврске, а један у Мостине. Станују у скупу, у селу
Синобадима, код цркве Св. Ђурђа, а то је одломак Книнског поља. Тај скуп зову
»Варош Синобада«. По архивским списима млетачким, Синобади су напустили
отоманску државу првих година Кандијског рата (1645) и са многобројним српским
народом, преселили у Далмацију. Најприје су се населили у скупини кућа званом
Будим, у селу Колашцу, близу Петрове цркве, у данашњој опћини Кистањској и тако
замијенили турски јарам млетачким господством. А и Андрија Качић вели, да су
Синобади из Босне:
Отклен бјеше старина Накића,
Синобада и млада Раднића,
Већ од Босне и Херцеговине.Одатле се прешли у Книнско Поље. Од тада до пада Републике (1797. године),
поједини чланови ове породице, предводећи народ српски у окршајима, бојевима и
ратовима противу Турака, служили су млетачким господарима, палили села и вароши
турске и претварали их у прах и пепео, те били Турцима страх и трепет. У заједници са
Јанком Митровићем, сином му Стојаном, Смиљанић Петром, Филипом и Илијом
прогањаху Турке и запрјечиваху њихова нова продирања у ове крајеве, који бијаху под
Млечићем, славе Ђурђевдан;
Грубнић, (1), дошли из Голубића назад 40 г., славе Матијев-дан;
Гаврановић, (1), дошли из Босне има 30 г., славе Ђурђевдан;
Котараш, (1), дошли из Ковачића има 30 г., славе Никољдан;