православне вјере се населило. Из жалбе православних Скрадињана 1713, ради
недозволе отварања цркве за богослужење, види се, да у Книнској крајини већ тада
биле цркве у Книнском Пољу, Жагровићу, Косову, Врбнику, Отону, Пађенима, Мокром
Пољу, Радучићу и другим селима, у којима су свештеници слободно вршили свете
црквене обреде. И под Турчином било је доста православних у Скрадину, који, кад се
Книн Турчину 1688. отео, многи се овамо преселише. Да су били Срби, православне
вјере, у овој Крајини под Турчином, као у Мокром Пољу, Радучићу и другим селима,
види се добро из писма Пећког патријарха на Јовањдан 1614. године.
Млетачки се посјед проширио знатно од 1669–1718, а тако и број млетачких
поданика. Љетописи казују, да је у другој половини XVI в. дакле, кад је Антонио
Ђустиниано подносио свој извјештај млетачкој влади, у континенту Далматинском,
који под Турцима био, владала мал'не искључиво православна вјера, те да је тад Срба
православне вјере скоро све било у Котарима, Буковици, Крајини книнској, Петровом
Пољу, Косову Пољу, Спљетском Загорју, Цетинском Пољу, Сињском Пољу све до
Неретве. Сви су они постали млетачки поданици, то су они Сервиани о којима говори
- латински млетачки архиепископ ди Боди, који му народ толико бриге задаје, а
против кога римска црква подиже дрвље и камење, да га уништи. Сам бискуп Змајевић
наводи, како је придошло много православних Срба из Босне и Херцеговине, који су за
католике и Републику прави отров. За овај народ у својој тужби Змајевић вели, да су
њихови свештеници безобразни, неуки, да презиру све што је католичко, да су дивље
звјерке, које брани Србија, да је народ још гори, да им није ништа свето, па ни тајна
брака, вјерују, да им свештеник може опростити, и крађу, и увреду части, да су
притворни, лукаве лије, грабежљиви вукови, у овчијим кожама итд.
Године 1759. били су капетани Косова Тодор Вукчевић, Јово Симић, Симо
Трескавица и арамбаша Косова, Давид Пригабић капетан Книпског Поља, Тодор
Вукчевић капетан Плавна, Ратко Ђурић капетан Голубића, Лазо Рашковић арамбаша
Стрмице, Давид Карабува капетан Отона, Радо Кнежевић, капетан Пађена, Јован Тањга
парох книнскопољски и врбнички, Јован Новаковић парох косовски, Аврам Симић
парох плавањски, Василије Дамјановић парох голубићки и стрмички парох Симо
Мирковић.
Године 1774. при провидуру Болдиу, била је велика глад у Далмацији, око 1000
породица иселило се у Босну и Сријем. С оним у Сријем иселио се и неки Пана Смуђа
из Пађена, за којим бијаше у другом браку Марија родна сестра игумана крупског, Саве
Бједова, који већ четири љета није мого чути за сестру и зета, јесу ли живи. Игуман овај
давао је свога коња и 12 цекина за трошак и 88 цекина, кад се поврати из Сријема, што
понука Герасима Зелића, да из Плашког оде за Сријем и тамо дозна, да има
далматинских Срба, насељених по Сријему и то по Митровици, Голубинцима, Сурдуку,
Пертињцима и близу Карловаца. То му је казао игуман Кувешдински, Јефитимије
Котуровић, из Колашца, из Далмације. Зелић је од овог народа нашао их доста, а
најприје у Голубинцима, пак онда у Сурдуку, Петринцима итд. Како су се звали ови
исељеници, није познато, а ни народ не памти.
становништва 4. Книнска крајина под Аустријом (1797–1918) и поријекло данашњег
становништваГодине 1797. пада Млетачка Република, а сву Далмацију заузима Аустрија.
Пожунским миром 1805. изгубила је и предаде Французима, који 1807. Книн утврђују.