Kninska krajina

Наполеон 1806. године је припојио Италији и ставио јој на управу генерала Вицка
Дандола.
Кад је Наполеон 1811. створио Илирску државу, припојио јој и Книн са околицом.
Године 1813. Французи је предају Аустрији, под којима остаје до 1918., кад је Србија
ослободи, себи припоји и прогласи од свих јужних Словена државу Срба, Хрвата и
Словенаца са династијом Карађорђевић на челу.
Наполеон је 1808. установио Далматинско Владичанство са епископом
Бенедиктом Краљевићем на челу.
Почетком 1761. године из ове су Крајине, кад их је Краљевић хтио да поунијати,
мушки се томе одупрли свештеници: Јосиф и Дионисије Новаковић из Книна,
протопрезвитер Кнински, Петар Сабљић, Јаков Маринчић и Спиридон Симић од
Косова, Атанасије Бједов из Пађена, Јован Добријевић из Отона, Илија Јоваковић из
Врбника, Марко Сабљић из Жагровића, Ђорђе Плавшић из Голубића, Јован Плавшић
из Стрмице, Антоније Пријић из Бискупије, Симеон Илић из Плавна, Никанор
Кнежевић, Гаврило Оточић и Антоније Радуловић из Полаче.
Са падом Млетачке републике углавном се насељавање Книнске крајине
завршило. Хрвати су ове крајеве са доласком Турака напустили 1522. године и
пребјегли на сјевер и запад, особито на далматинска острва, па чак и преко мора у
Апулију и у папску државу, а многи и копном у планине Лике и Крбаве, у низине Купе
и Саве, у угарске брегове међу Штајерском границом и ријеком Габом, напосљетку у
Пожунску жупанију, Доњу Аустрију на Марехфелду и у равнице за литванским горама.
Како се нагло умањивало хрватство у Далмацији види се најбоље из једног извјешћа,
које је 1524. године поднио конте задарски Млетачкој републици. У самој задарској
контији, по том извјешћу, спало је становништво од 60.000 на 2.000 душа. Већина њих
пошла је у Апулију, Абрузо, у крајину Јакинску.
Словенски је елеменат на сјеверу Далмације увијек био помлађиван
досељеницима из Босне.
Грци и потомци римских становника, звали су их Власи, Мавровласи, Морлаци,
били су православне вјере и живјели су већином од сточарства. Они су били страх и
трепет градовима, те је имала више пут и Република с њима посла.
Петрово Поље код Дрниша добило је око 1670. године нових поданика, које је
сердар Матија Накић из Босне населио. Исто тако насељено је ушће Крке заслугом
фратара самостана Висовца и калуђера манастира Крке. Село Братишковце населила је
херцеговачка породица Васовића. Сви су они из Турске дошли. Тад их се много
населило и у Крајину книнску. Кнински округ из темеља се промијенио у етнографском
погледу, особито још од кад у XVI в. Турци овдје населише Босанце. И Ватрослав Јагић
тврди, да се у хисторичку Хрватску – Сјеверну Далмацију (особито Книн) доселило
много православних Срба, као и да је од XVI в. у свој сјеверној Далмацији, услијед тих
досељења, настала таква смјеса обију конфесија, да се не може опредијелити, ко је
Србин, а ко Хрват. Да су ови досељеници Срби, доказали су, поред других и дон Симо
Љубић, који је доказао, да су они истих обичаја, као они Срби, које Вук Караџић
описује, а то је исто и Никола Томазео утврдио, на кога се и Љубић позивља итд.
Зову их Морлаци, а тим именом крстили су, временом сваког тежака за разлику од
варошанина. Зову их и Власима (пастири).
Један писац, Кристијан Енгел, тумачи поријекло Влаха овако: Власи су се
доселили око 1019. године из предјела Охридског и Драчког у већем броју у Далмацију
и понијели са собом своје старо име Власи, које се претворило у Моровласи, а ово у
Морлаци и Влаји. Ове сеобе понављале су се, кад су угушени устанци под Дељаном и