Kninska krajina

Инвазија словенских племена у почетку средњег вијека била је полазна тачка за
географски распоред и формирање народа на Балканском полуострву.
Главни је узрок најезде Османлија и бјежање Срба испред завојевача, као и саме
побуне Срба, потакнуте од стране хришћанских европских држава а и тежњом самих
Срба »борбом и за крст часни и за славу златну« и мржња према Турцима гонила их на
исељавање, а јача национална свијест, потицала на већи отпор, те нешто то, а нешто
Млетачка и Аустријска држава, створиле су од њих једну противтурску отпорну снагу,
чувене Косовске осветнике, које су предводили Смиљанићи, Синобади, Јанковићи,
Мочивуне и многи други, у историји и народним пјесмама чувени српски јунаци, које је
Качић онако дивно опјевао. Отпор је већи давао овај народ и јер Турчин га притискао,
сурово с њим поступао, јер увијек за Турке ратовали, јер лично и имовно било
несигурно, јер било у врло тешком економском стању, те су све ово били узроци
њихова кретања, односно и премјештања и одавде другдје.
Послије Битке на Марици 1371, а особито послије Косовске битке 1389, нека се и
српска држава држала до 1459, а престоница пренешена прво у Београд, па Смедерево,
пак Срби су се селили у Моравску Србију, Зету, Херцеговину, Босну, а и Аустрију,
Угарску, Сријем, а пошто је и Смедерево пало, сели се у Сријем и у Динарске земље, а
највише у Босну. Из Босне пак послије њеног освајања (1463), Херцеговине (1482) и
Зете (1499), настају велике сеобе нашег народа и у Далмацију.
У Милашевој »Православној Далмацији«, и сви парохијски љетописи, и народна
предања, и страни писци, сви се слажу, да се тад народ у Крајину, послије катастрофе
Косовске, овамо населио.
Обнављањем Пећке Патријаршије (1557), светосавска црква постала је још јача
заштита народна. Тад је и народ Крајине книнске обнављао, зидао и поправљао своје
цркве.
Настаје сад затишје релативно до 1774. године.
И овдје су Турци сваке четврте године узимали петину хришћанске дјеце између
6-9 година старости, исламизирали их и стварали чувене јаничаре, најтежи српски
данак у крви, који је укинут тек 1766. године. Разумљиво је да их и одавде бјежало, те
по планинама лутали са својом дјецом, а бјежали и у Приниципово и у Аустрију.
Понека је породица редовно мигрирала сваке четврте године. Аустрија је тад водила
рат са Турцима, а особито под крај XVII в, и одавде је селила Србе у Славонију и
Хрватску те се придруживали пребјезима-ускоцима.
Крајем XVI в. отпочели се Срби бунити против Турске управе, ради чега многи
пребјегавају и у млетачку Далмацију. Од њих се стварају хајдучке чете, које предводе
Јанковићи, Смиљанићи, Мочивуни, Синобади и други.
Турци, освојивши Книнску крајину 1522. године, коју су пред њима оставили
старинци, довели су Србе из Босне, и свугдје их населили. Ово је такозвани кметски
режим, којим су Турци насељавали Лику, Славонију и Далмацију. Фрањевци пак многе
су босанске Србе населили у Далмацију, те многе обраћали и у римокатоличанство.
Послије него ли Млечић преоте 1687. Турцима Крајину книнску, ову Турци
сасвим напустише а на њихова огњишта населили се опет Срби из Босне. Тако се
харамбаша Радован Пријић са 34 породице насели у Бискупију које доведе из Гламоча.
На тај начин Книнска крајина поста једна чисто српско насеље.
У Книну, у тврђави, било је чиновника и службеника талијанске народности, а сва
села од тада до данас постају права српска насеља.
Економских узрока исељавања овдје није било. Прирастом народним овај се крај
расељавао. За вријеме задњих 100 година није се одлазило у Америку, али многи су