Kninska krajina

сурово с њим поступао, јер су увијек Турци ратовали, јер лично и имовно овај народ
несигуран је био, зато су се често и исељавали.
Овај народ задњих 100 година није се исељавао. У новије доба највише их ишло у
финанце и жандаре, а под Млечићем (1688–1797) бранили су Млечићу крило од Турака.
Овај се народ овамо морао привикавати и другом начину живота. Колико год се
народ промјењивао, пролазећи кроз непознате крајеве, колико год је упознао многе
ствари, које се живота тичу, колико год мрзио Турчина, Млечића, Рим и Аустрију, ипак
од оног народног »ја« није много одступио. У почетку је народ тешко овдје живио,
годинама, деценијама и вјековима, па и данас још живи у земуницама и колибама, иако
су им дали још Турци земље за обрађивање, пак и са њих су увијек морали, и Турчину и
Млечићу и прије њих Хрватима, давати, као власницима много од плодова. Свак је овај
народ гулио и исисавао, свак му је крв пио. Његова економска и вјерска слобода до
XИX вијека скоро није ни постојала.
Ипак се овај народ прилагођавао новим природним приликама. Населило се и
градило кућице по дну и странама долина, што се то види по досељеницима са Косова и
из Метохије, док су Црногорци гледали да се населе на вишим мјестима, као племе
Црногорци у Полачи. Само се по себи разумије, да се овај народ населио око развала
старог насеља. Ко је први између досељеника дошао, боље је положаје и узео, а ко
касније, лошије и неродније. Према родности саме земље суди се, ко је прије, а ко
касније се населио.
Сва су села-насеља разбијеног типа. Народ је донио и имена своје старе
постојбине, те по њима назвало и овамо мјеста. Тако села Крајине Книнске, насељена
послије косовске катастрофе 1389. досељеницима из Косова назваше ова мјеста: Косово
Поље, Косовчица, Орлић, Карановац итд. Ово им је много лакше било извршити, јер се
старинци сви бијаху иселили, те пренијели и имена планина, ријека и потока итд. али су
задржали и имена старих мјеста, која ту нашли, као: Книн, Книнско Поље, Бискупија,
Отон итд, те се то и до данас задржало.
Старинаца су овдје врло мало нашли, те је нови народ задржало потпуно своју
ношњу, дијалект, обичаје, празновјерице. Народ је скроман, вриједан и миран.
Скоро је сав народ српско-православне вјере. С њим су управљали ови црквене
поглавице откад је Млечић (1688) дошао до данас: Василије (1692–93); Никодим
Бусовић (1693–1703); Саватије Љубибратић (1709–1716); Стеван Љубибратић (1716–
1722); Симеон Кончаревић (1751–1753); архимандрит Никанор Гајовић (1778–1782);
епископ млетачки Софроније Кутовачи (1782–1790); мјесто ког је Далмацијом
управљао његов викар архимандрит Богуновић (1792–1796), а тад је био изабрани
архимандрит Герасим Зелић (1796–1810), за вријеме кога Наполеон оснива 1808.
године самостално владичанство те именује за далматинског епископа Бенедикта
Краљевића (1810-1828), који је хтио, да поунијати овај народ. За вријеме његових
безакоња, управљао је задарски парох Спиридон Алексијевић (1823–1829); епископи
Јосиф Рајачић (1829–1834) и Пантелејмон Живковић (1834–1836); викар Карловачке
митрополије архимандрит Симеон Тркуља (1836–1841), Силвестар Вучковић (1841–
1842), парох Скрадински Стеван Крагујевић (1842–1843), Хадошки архимандрит
Атанасије Чурлић (1743); епископи Јеротеј Мутибарић (1843–1853), Стеван Кнежевић
(1853–1890), Dr. Никодим Милаш (1890–1914), Димитрије Бранковић (1912–1919),
Кирил Митровић и Данило Пантелић (1922– ).

V Историјски и психолошки узроци сеоба