Назупчане зидине Книна града, природне красоте Далмације су оригиналне. Овдје се
човјек може да нагледа лијепих српских типова живописне народне ношње.
Лукави Млечић сваким начином дариваше јунаштво у српској крви. Даваше им
хљеба, праха и олова, колајне, крстове, повезе, заставе итд. Ко се Турчину опираше?
Млечић. А ко је имао чуда и покоре? Јанковићи, Смиљанићи, Синобади, Мочивуне,
Накићи, Мандушићи итд.
Далматински горштаци, као и приморски поданици млетачки »Сињорије«, били
су годинама чврсти бедем, о који се разбијала турска сила, као таласи о необориву
хрид. Својим ситним радовањем и подједнаким одупирањем они покрајину спасише од
инвазије. Та је борба трајала преко два вијека и народна пјесма забиљежила све важније
епизоде.
VI Народна ношња..............................................................................................................
Загорје, народ Крајине книнске још носи оно одијело у што су се одијевали
њихови ђедови. То им одијело траје са кољена на кољена. У Европи нема краја, гдје
има толико чудноватих и изворних начина ношње као у Далмацији. Крој је ношње
народни, а тако и шара или маст модра (плава), црвена и бијела, жута, зелена и црна.
Удата на глави носи бијело платно, звано »бошча«. Гдјекоја носи и убрус шарени.
Женске док се удаду, су са црвеном капицом. Женска удата плете косу у двије
плетенице, те је преко врата, баца низ прси. У тим плетеницама уплијећу напретке,
илике, цванцике, а дјевојке ресе капице ланчићима, срцима, стакленим куглицама итд.
Дјевојке плету косу у једну плетеницу и низ плећа је спуштају. Капа, коју носи, црвено-
блиједа је и плића. Косу добро чешљају, угладе дрвеним чешљевима, помажу младим
маслом или уљем, кроз исту разне наките, па и новац уплијећу.
Удате имају кошуљу од домаћег платна или куповног, извезеног у вуници танкој,
опреденој, коју саме омасте у четири различите боје: модро, зелено, црно, црвено итд.
За старије су угасите боје, а за млађе свјетлије. Кошуљу вежу око врата, низ прси и око
рукава. Кошуља је распорена на прсима, испод врата запучена и сапета запонцима и
копчама, широки су јој рукави, те је и дуга до чланака. Неке носе и кошуљак, те им
покрива прси и на њ' су рукави. Повише кошуље је зими »аљина«, која је од црног
сукна, извезена по дну са свилом, у сјајним бојама, црвено-мрко-модрој. Тај је вез по
дну хаљине, око руку и врата. Љети имају само кошуљу. Повише аљине »модрина«,
коју зову »садак«. Садак је од модрог сукна, израђен са ризом, а по ризи везом низ прси
и по дну већином острага. Он нема рукава, већ се навукује. Зову га и »зубун«. Наниже
је »прегача«. Њу саме откају од пређе, које саме опреду и бојадишу. Она је у народним
шарама и има уколико све ресе. Допире до испод листа. Преко и око паса има
»тканицу« израђену у ризи и извезену. И она је отката од домаћег сукна. Обичавају
носити о боку неку врсту ножића, бива бритву кривуљасту и склопљену у корице.
Обућу носе: чарапе бојене, од сукна, до чланака, које сапињу кукама, озгор »терлуци«,
који се назувају на цијелу ногу, пак »набојци«. Терлуци су оплетени од бијеле вуне, а
спријед извезени свилом или вуницом. Обојци су на терлуцима. Ово се напушта, те
данас многе плету вунене бичве, па повише њих опанке. Опанци имају потплат од
нестројене коже воловске. Оне се обувају с горње стране ноге узицама од овчије или
овнеће нестројене коже – опуте, пак се притегну на крају потплата. Отуда се опута
промеће испод чланака, те притегне опанак, а у опанак сасвим мало улази пета. Неке
носе папуче, а зову их »левантине«.