У Книну, откад болесник умре, док га не изнесу, рођаци не стоје код њега у соби,
већ два три туђина. Рака се зове »ћемер«. Повише ње је земља, а повише земље плоча
или постављен с једне и друге стране камен. Више, по врху главе постављају крст, него
ли плочу, а у оба случаја, ако могу, и натпис!
Долазе на гроб осми дан, то су такозване »прекаде гробља«. Имају тз. седмине. То
је гозба, коју спрема кућа умрлог истог дана. На гроб, поред цвијећа, доносе и новаца,
те их на гроб остављају. Тај новац сиромаси, који касније дођу узимљу. Жене се на
гробу бију, кукају, бугаре итд.
Све одиве узимљу браћа и то дио, ако је учинио отац обичајну опоруку, а ако није
по закону, у једнаке дијелове.
Мираз је дјевојачки, који оде са прстеном и вјенча се под вијенцем, рубље
светачно и обичајно њезино – неке донесу и покућства, торбе, вреће, биљце, зобнице,
покриваче, а и благо у замјену за ђендар. Обично кад дијеле очинство, само узимљу
земљу, а кућу и благо остављају браћи.
Задруга нема много. Има их неколико у Полачи. Некад их било много. На
примјер, у кући епископа Стефана Кнежевића, кад је умро (1890), било је 87 задругара,
а у Полачи, у Крстана Вучковића 48, а све се данас дијеле, или иза смрти очине, а и за
жива оца.
У Буковици, односно Книнском дијелу од Жагровића према Зрмањи, то јест села
Мокро Поље, Пађене, Огон, Оћестово и Радучић боље држе обичаје, него ли други
дијелови ове Крајине.
Свако село има своје »дотуре«, сељаке, који уче друге правдати се и правде
добијати.
Ово се становништво српско одликовало до сад плодношћу и због тога је ту био
увијек сувишак народа. Под Турчином и Млечићем служио је, као војник, и ратовао;
под Аустријом у жандармерију и финанце, а исто и у Америку, а и исељавао по
Далмацији. Има их и »торбара«, који, на леђима, преко све Европе, носе робу и продају
је по селима и вашарима. Тих је из Далмације загорске безброј путовања.
У докону времену, од новембра до марта, кад не да радити киша, у скуповима код
ватре чује се и данас свега о вјештицама, вилама, морама, вукодлацима, орку,
различитих загонетака и приповијетка, пјевања јуначких и љубавних пјесама, а чује се
штогод и из астрономије, а по звијездама знају тачно одредити доба ноћи, па проричу и
по кретањима-лету птица, какво ће вријеме, итд. Пола је овог народа саставни дио
Буковице, гдје се и данас чује:
Ој Буковице црна кукавице!
Буковице, мој дебели ладе
Шта у теби краварице раде?
Шире руке, да се боље ладе,
Уз горицу, уз дебело дрвље,
Ђено расте свакојако биље.Овај народ држи, вјерује, да су виле некакве дивље, а врло младе и лијепе
дјевојке; да су брзе, као муње, помажу јунацима и заљубљеним, кад их у помоћ
призивљу. Тешко се наћи у »вилинско коло«, а живе по високим планинама. Вјештице,
то су старе жене, бабе, а стари мушки вједогоње – вјештаци. Кад човјеку, кад наузнак
спава, навали крв у прсима, те га дави, то зову »мора«. Мора може бити само дјевојка.
Мора, тек се уда постаје вјештица. За вукодлака држе мртваца, који на одмах оживи, те