Kninska krajina

византијског цара. Договори и мирне Држислављеве понуде дужду, сачувале су тад
Хрватску, да не подлегне Млецима. Управу Далмације није византијски цар предао сад,
као прије хрватском владаоцу, већ је исту сам вршио преко царског намјесника. Тек за
Крешимира (око 1058.) прешла је та управа Хрватској. Петар Крешимир III, краљ
хрватски, установио је бискупију книнску.
За вријеме његово одржан је 1059. године Спљетски сабор, на кому је био и
бискуп Кнински. Од тад је у овом становништву настала забрана славенског
богослужења и обавеза целибата. Папа Александар II, насљедник папе Николе, једним
својим писмом 1061. прогласио је обавезним закључке Спљетског сабора и још додао,
да свештеници не смију носити ни косу, ни браду. Добро Рачки вели да је свему овоме
крив Петар Крешимир, који је свим настојао и потпомагао латинске бискупе, да нестане
хрватске народне цркве. Крешимира је наслиједио Славић, кому Нормани узеше 1075.
пријесто и слободу. Њега је наслиједио Дмитар Свинимир, кога зову и Звонимир. Ово је
посљедњи хрватски краљ јер погину у Косову далматинском, тако народ вели, у
Петрову Кланцу, 1088. године а народ хрватски га је убио. Узалуд се 1089. године
кушало са неким Стеваном, из племена Крешимировића, продужити хрватску
краљевину, јер већ 1090. наступа анархија, а 1102. већ Хрватска прелази под мађарску
власт.
Управо за Звонимира 1085. престала је хрватска власт над Далмацијом, чему је
био узрок нормански напад на Далмацију. Византија је изгубила повјерење у хрватску
државу. Цар Алексије И још тад 1085. млетачкој републици даје Далмацију.
Послије прве крсташке војне, Мађари, под чијом је влашћу већ била Далмација,
настоје да угоде Риму, те у Цариграду, остављају латинског цара и патријарха, а на
западу се јављају два реда: фрањевачки и доминикански, који настоје да се Риму
покоре. Још Коломан, мађарски краљ, себе је 1102. прогласио краљем Далмације, коју
мало касније бијаше и покорио. Зато се на њ' дигоше и Млечићи и Византија.
Посљедица тога је била, да од тад на Далмацију имају право и Млечићи и Мађари, док
то цар Мануило Комнен (1143–1180) обадвојици не диже 1168, што је трајало до
његове смрти 1180. год. Од тада Бела, мађарски краљ, задобија Далмацију.
Од тада па све до XV в. због Далмације настаје непрестана борба између Млечића
и Мађара. Године 1264. Стефан, син Беле IV, у Книну је примио исказе вјерности
Хрвата и далматинских градова. За вријеме ових борби у Далмацији господаре домаћи
кнезови, сваки у својој жупи, а понекада и над неколико жупа. Између њих у XII в.
истичу се Шубићи, Брибирски кнезови, који су већи дио Далмације имали у својој
власти. Имали су и дио Босне до Книна, те су Павле и Петар носили титулу »Господар
Босне«.
За вријеме Шубића босански Срби силазе у Книн и уопће у сјеверну Далмацију.
Иван Лучић Луциус вели, да босански Срби у XIII в, за Младена, служаху у његовој
војсци, те, помјешав се са Хрватима, да обрађују и поља. Ово је прва сеоба Срба у
Сјеверну Далмацију, од којих је Младен имао јаку војску. Срба је тад највише насељено
у Книну и околини. Са малим размацима, у првој половини XIV в. још су били двије
сеобе Срба овамо. Боман, односно Вињалић, спомиње нам једну сеобу 1305. О трећој
сеоби знамо ово: Хрватски кнежеви кнински Нелепићи, који су нагањали романичној
струји и кнез скрадинско-клишки-омишки, Младен Ђурђев Шубић, ради Клиса, били се
јако завадили, јер Нелепић хтио Шубићу да отме Клис. Младен је имао доста војске из
Босне, али, да се одупре Нелепићу, кога су и Мађари потпомогли, потражи од
босанског бана Стевана Котроманића, с којим је био у пријатељству, да му пошаље
нове војске и народа, којим би могао населити опустјела мјеста око ријеке Крке и у