Kninska krajina

Скрадину. Стеван му пошаље много војске и народа из Босне које он насели око Крке и
у Скрадину, а војском одбрани Клис, и растјера Нелепићеву војску 1338. године. Ово је
трећа сеоба Срба у Далмацији, како је и Кончаревић назива.
Године 1346, на позив Шубића, била је четврта сеоба Срба у Далмацију из Босне,
јер и тад долазе, да се боре против Људевита, краља угарског. Утолико и Душан
Немањић продире у Далмацију са војском те 1350. и у Имотском оставља јаку војну
посаду. Продире чак и до Трогира, те му ови 8. јануара 1351. шаљу и дарове. Његова
сестра Јелена била је удата за Младена Шубића. Тад је и Душан населио био овамо
доста народа из Херцеговине.
Да је доиста српски народ био већ овамо, види се, што је 1350. био положен
темељ манастиру Св. Архангела на ријеци Крки, а старије насеље било се већ почело
зидати 1317. Манастир Крупа, близу Зрмање дограђен је помоћу Стефана Милутина,
Уроша Дечанског и Душана.
Људевит Угарски био је покорио Далмацију 1357, папа га ради тог укорио јер
Људевит није имао достојних насљедника, а Република ослабљена и ратовима
истрошена, дало је повода да се Твртко, краљ босански тим користи, који је 1382.
проширио био границе своје државе од Котора чак до Задра. Још од 1370. шиљао је
своје људе у Далмацију, који су спремали земљиште за њега. Тад је овамо прешло
много босанских Срба. Далматинска хроника биљежи, да је 1371. прешло у Далмацију
много српског народа са породицама, које су заузели многа поља, а најприје се
зауставили у брдовитим предјелима. Године 1373. каже Фарлати да је тога народа било
на граници Босне, спремно за прелаз у Далмацију, да су на себе обратили и пажњу
папе, јер су били православне вјере. Иван Лучић Луциус каже да су сашли и у Трогир.
Ови су досељеници били врло вјешти радници, те се о њих отимаху. Тим сеобама
Твртко је себи спремио сигурно земљиште, те је 1390. лако освојио сву Далмацију.
Фарлати вели за Книн, да је за Твртково доба био препун Срба босанских, и он га,
немогући га убројити, ни међу босанске, ни међу херцеговачке градове, нашао згодним,
да упише међу српске градове, те од тада Книн заузима мјесто међу српством
насељеним градовима и зове се српским мјестом. За Твртка је главно становништво
сишло из Босне у Крајину книнску. Твртков насљедник Стеван Дабиша, присиљен, да
се бори са Турцима, напусти Далмацију; док Владислав, краљ Напуљски, одлучи, да је
присвоји, као саставни дио мађарске круне. Његовим посредовањем сва Далмација
изјави приврженост Владиславу, који се у Задру 1403. године крунише краљевском
круном Мађарске и Хрватске и Далмације.
Владислав за 100.000 дуката 4. јула 1409. прода Млетачкој републици своја права
на Далмацију. Ради тога, између Сигисмунда и Републике наста борба, која је трајала
неколико година и свршила повољно за Републику. По уговору мира Република доби
Задар, Нин, Новиград, Врану, Островицу, Скрадин, Шибеник, Трогир, Спљет, Омиш,
Котор и Будву, са свим околишима, тврђавама, острвима, осим оних око Дубровника.
Мађарима је остало приморје од Истрије до Обровца, затим Буковица, Плавно,
Стрмица, Книн, Сињ, Клис, дио Загорја између Трогира, Шибеника и Дрниша, Петрово
поље, Промина и Миљевци. Овакав је фактички посјед 1420. године.
Откад Млетачка република освоји Далмацију (приморску), помињу се три нове
сеобе из Босне у сјеверну Далмацију. Прва, кад су Турци 1394. ударили на Стевана
Дабишу и продрли били са неколико страна у Босну, пљачкајући и палећи, те је много
народа побјегло у Далмацију и допрло чак до Спљета. Друга сеоба била је 1397. године,
када су за Јелене, Дабишине удовице, Турци немило пљачкали и пустошили све, куда
би дошли и тад много народа прешло и населило четири книнска села: Книнско Поље,