Голубић, Пађене и Полачу. Трећа је сеоба била између 1413–1417, за коју се дознаје из
једног извјешћа далматинског провидура Антона Контаринија од 28. децембра 1418.
својој влади у Млецима. Ту се каже, да је много народа прешло из Босне у Далмацију,
те да је од тог народа регрутовано 5.000 добрих војника. О Томиндан помиње и 12. јула
- млетачки адмирал, Петар Лоредан из Спљета. При првој сеоби 1394. основали су
досељеници манастир Драговић.
Спљетским црквеним сабором 1075. установљено је, да православна вјера у
Далмацији више не смије бити.
Романско је становништво брзо и лако заборавило православну вјеру, а латински
језик учврстило за свагда у католичкој вјери. Хрватски народ у Далмацији силом је
полатињен. Сва приморска Далмација, уговором 1420, дошла је под власт Републике.
Латински бискупи нијесу могли никако да савладају православно становништво у
Далмацији и присиле на превјеру. Њима, кад су у највећој опасности били за вјеру,
стигоше у помоћ становништво српско из Босне. Те сеобе Срба, почињући од
посљедњих година XIII в., слиједе непрестано, а тог се је народа до половине XIV в. у
Далмацију доселило, да се већ и православни манастири подижу и постају, поред
грчких и многобројне српске опћине. При крају XIV в. постају српске опћине:
Книнскопољска, Голубићка, Пађенска, Полачка итд.
Кроз XV и прву половину XVI в. у далматинском континенту влада политичка
несређеност а он се у ово доба налази под мађарском круном. Кончаревићев љетопис
спомиње, да је и 1450. јачи број Срба из Босне прешао у данашње Котаре. Зетски
митрополит Јосиф благословио је досељеницима цркве: Св. Ђорђа (1456) у Пађенима,
Св. Петра и Павла (1458) у Полачи и (1462) Св. Стевана у Голубићу. Око 1468.
подигнута је црква Св. Ђорђа у Книнском пољу. Утолико и Турци проваљују у
Далмацију. Мухамед II 1453. осваја Цариград, 1459. подјармљује Србију, 1463. Босну
осваја, а мало затим Херцеговину и Албанију, 1494. и Црну Гору.
Тек 1463. освајају Босну и продиру и у Далмацију, а 1469. продиру у Буковицу и
Цетинску крајину. Те су турске провале трајале до године 1482. Године 1475. много је
хрватског народа оставило Цетинску крајину и побјегло на острва; године 1480.
манастир Драговић је био опљачкан и калуђери разагнани, а године 1481. Скендер паша
спушта се у Котаре. Кончаревићев љетопис спомиње, како су многе православне цркве
тад настрадале, а свештеници с народом поубијани. Године 1498. опет Турци проваљују
у Далмацију, најприје на Буковицу и Котаре. Поред других мјеста тад је и Книн много
пострадао. То све умијеша Републику у рат са Турском, којој се послије придружила и
Мађарска. Тај је рат трајао пет година, а свршио 8. августа 1503. год. Српско-
далматински народ, приучен већ на борбу с Турцима, мушки им се опирао, а хрватско-
далматински народ, не могући да гледа плачевне призоре, напусти земљу, те пређе на
далматинска острва (Зларин, Првић, Крапан итд), а неки, преко Јадранског мора у
Италију, гдје основаше неколико својих села. Били би сви Хрвати тад напустили
Далмацију али их задржала обзнана од 1503. године мађарског краља Владислава о
склопљеном миру, и да се немају више бојати Турака.
Године 1522. дошло је 25.000 Турака на Книнску тврђаву и град. Бранио га је
Мијо Бојковић из Клакора (Хрватске). Бан Иван Карловић понудио је, да ће послати
помоћ Книну, али се Бојковић препао и предао Турцима Книн, под условом, да им буде
слободан излаз.