православној вјери, а сав овај народ, који је под Млечићем био, те подлегао пропаганди
римске цркве и превјерио.
Године 1537. Турци освајају и оно још што остало од континента Далмације. Клис
је бранило 5.000 српских ускока а кад Клис Турци освојише (1537), ускоци се склонише
у Сењ. Падом Клиса нестаје мађарске власти заувијек из Далмације.
Са Млечићем Турци 1540. углавише мир.
Кнински санџакат је преустројен и од њега заједно са турским посједима преко
Велебита, уређен је био санџакат Лички, који је захватао данашње Которе, Буковицу,
Книнску Крајину, Лику и Крбаву. Устројен је био и Клишки санџакат, који је, осим
пограничних мјеста у Босни, захватао: Петрово Поље, Косово Поље, Спљетско загорје,
Сињско Поље и Цетинску Крајину.
У другој половини XVI в. (1557) обновљена је Пећка Патријаршија, па је тад и
овом народу, у погледу вјерском, боље било. Православна овамошња црква стављена је
под јурисдикцију митрополита дабробосанског. Дозволом дабробосанског митрополита
Гаврила калуђери манастира Крке врше парохијску службу у Радучићу, Мокром Пољу
и Жагровићу 1578. За Арсенија, насљедника Гаврилова, освећена је његовим
благословом била црква Св. Илије 1590. год. у Косову. Године 1580. маса босанских
Срба, испред зулума турских силазе у Далмацију. Године 1590. митрополит Гаврило
служио је у Книнском Пољу на Ђурђевдан. Утолико су већ фратри били почели
узнемиравати овај народ и разним ферманима успјели су, да задобију слободу свог
рада, особито у Цетинској крајини. Ради глади која је 1585. харала, исели се из
манастира Драговића пет калуђера (Пајсије, Ектратије, Стеван, Герасим и Дионисије) у
Мађарску, и ту у будимској епархији основаше манастир Грабовац, у част Св.
Архангела. Године 1596. опет је иселило народа из овог краја. Са овом сеобом пошло је
и неколико калуђера из Крке: Аксентије, Висарион и Мардарије, који основаше 1602.
године манастир Гомирје, у част Св. Јовањдан Крститеља. Исељеници населише
Гомирје, Врбовско и Моравицу.
Од године 1620. беспослене аге и везири муче и овај народ, не може се ни
вјеровати каква су безакоња Турци вршили над далматинским Србима. Скоро све цркве
бише опљачкане, а свештенство растурано. Манастири Крупа и Драговић страшно
пострадаше, а Крка се једино великим митом спасе. Те су се невоље продужавале за
неколико деценија.
Раја муке већ подносити није могла, те је жудила за осветом. То се најбоље
дознаје из извјешћа Млетачком сенату 25. априла 1635. од далматинског провидура
Франа Зена. Он пише Сенату о расположењу духова код народа у далматинском
континенту према Републици, како тај народ полаже сада сву наду на Републику, да ће
га она од Турака ослободити, како му често долазе тајно у Задар калуђери из манастира
Крке и поједини изасланици главних народних вођа, који су спремни, да оружаном
руком отјерају Турке, само кад би им Република дала за то потребиту помоћ и како би
сретни били да узмогну развити заставу Св. Марка на оним тврђавама на којима се сада
вије турски барјак, да су сви ти још јачом мржњом проникнути на Турке, од како је
- прешао из Босне и Србије, због турског прогонства, јаки број српских породица,
које заузеше пространа поља око Задра, Шибеника и других млетачких градова. Дакле
и сад је била једна опет сеоба. У то 1645. букне, ради Крита, рат између Турске и
Републике. Великом силом ударе Турци у Далмацију на млетачке градове, али народне
чете, удружене са млетачком војском јуначки их одбију. Овим ратом Клис је преотет
Турцима и од тада бивају рјеђе и слабије побједе турског оружја, а то све по заслузи
многобројних јунака овог српског насеља: Петра и Филипа Смиљанића, Јанка и Стојана