Kninska krajina

За турског цара Сулејмана године 1533. потпадоше коначно под турску власт
Котари, Буковица, Книн, Дрниш, Цетина, Спљетско загорје и ниже све до Неретве. Тек
се Клис, благодарећи јунаштву кнеза Петра Крушића и српских ускока, одупро
Турцима. Тад Турци установљују Кнински санџакат и босански везир постави за
санџака Мурат бега, родом Шибенчанина.
Римска курија проглашује Книн и Книнску околицу простором без вјерника, јер
ни једне више цркве латинске тамо није било, ни римокатоличког народа. Книн и сва
континентална Далмација, некадања столица и срце хрватске државе, оста без Хрвата.
Земље ове, од Зрмање до Цетине, насели сада српски народ из Босне, Херцеговине и
Старе Србије. Ово је била највећа сеоба Срба у Далмацију, а о њој говоре сви писци
који су се бавили прошлошћу Далмације.
Кончаревић каже да је ова сеоба била између 1523–27., је тад прешло више
хиљада српских породица са свештеницима и да већина тога народа није дошла по
својој личној побуди, већ по жељи и наредби самих турских заповједника у Далмацији,
јер су те земље остале пусте, тек да им то насеље ради, као кметови. О овој сеоби
говори и поменути Барбариго у извјешћу влади, говорећи, да је више хиљада српских
породица прешло око 1527. у Далмацију и населили су Крајину книнску, Буковицу и
Котаре, а што је све било тада готово пусто. О овој српској сеоби пише и један
далматински провидур у извјешћу млетачкој влади 20. децембра 1539, као и да је са
народом прешло много свештеника, којима народ безусловно вјерује. Свједочи о овоме
и Вињалић, говорећи да је било 1527, кад су први пут Власи, које данас зову Морласи, а
који су православне вјере, настанили се у Далмацији, а то је некад била Либурнија и
Јапидија, у којима су прије становали Хрвати, који су сви били латинске вјере.
Вињалић помиње, да се прво Срби насељују овамо, што је погрешно. Они су се и
прије насељавали, те је врло лако, да су све прве српске породице до XVI в, заједно са
Хрватима, сад напустиле Книнску крајину и преселиле се у приморје, острва и Италију.
Да је ово становништво искључиво српског поријекла, има много доказа.
У Кончаревићевом рукопису помиње се, да су тад у Книнској крајини биле
отворене цркве у Радучићу, Мокром Пољу и Жагровићу. Ово српско становништво
заузе већину напуштених од Хрвата латинских цркава и претворише их у православне и
тако, само се по себи разумије, на напуштене њихове домаће се населише. Архибискуп
задарски Караман љутито опажа, како Срби у Далмацији самовласно тад заузеше многе
католичке цркве и претворише их на свој обред. Турци су пустили Србе православне
вјере, да слободно врше своје вјерске обреде, и овдје, и у Босни. Ово је било за султана
Сулејмана. Бенедикт Курипешић, који је 1530. године пратио кроз Босну у Цариград
посланство краља Фердинанда, спомиње са хвалом босанске Србе. Он је кроз Босну
видио многе српске цркве и свештенике, да слободно врше богослужење. Видио је како
су српски манастири у добром стању, како и сами Турци са побожношћу приступају
овима манастирима, чак и милостињу дају ако би који заповједник кнински, са
становништвом српским у Далмацији слабо поступао. Млетачка република, која је још
и тад гледала, да задобије љубав Срба досељених у Далматинском континенту, заузела
би се, да буде заштићен српски народ. У том смислу она је шиљала у Цариград 1523.
свог посланика Петра Зена, а заузимањем Ј. Рица 1527. би издана слична наредба иа
Книнског санџака Мурат бега. У исповиједању своје вјере, ово је становништво сад
уживало приличну слободу. Тад је био босански митрополит Јосиф, који се много
старао о православној цркви и српском народу у Далмацији. Опажа се да српски народ,
који је до сврхе XVII в. у Далмацији и Боки био под Турчином, те се и одржао у