Бодином. Павле Витезовић забиљежио је при концу XVII в. једно предање Морлака
који су били између Сења и Зрмање, по ком су предању њихови дједови доселили се
тамо сврхом XII в. из бугарских крајева. Морлаци су тек догонили оно, чега они нијесу
имали, наиме марву, а осим тога већ су били довољно очврснули, да могу истрајати у
сиромаштву ових крајева.
Ово име Власи – Мавровласи – Влаји још и данас остало је и свим оним Србима,
који се овамо насељавали од 1373. из Босне, Херцеговине и Старе Србије.
И сви љетописи – црквене хронике, по српским православним парохијама овог
предјела, а које је на темељу предања завео епископ Никодим Милош, једногласно
тврде да се народ српски у Крајини книнској населило овамо у течају вјекова, особито
послије пропасти српског царства на Косову, и то већином из Босне, а нешто и из Старе
Србије и осталих српских крајева.
У овом крају постоји Косово (далматинско). Оно се налази на подножју Козјака,
Динаре и Промине, пружа се од истока к сјеверозападу. Красна и убава равница –
Косово поље, са брежуљцима и долинама накићеним шумом и гором. У Косову пољу
су двије парохије са трећом Бискупијом и броје око 5.000 душа. Мјесто питомо и
богато. По сред поља вијуга се Косовчица, која извире испод Козјака, а увире у Крку,
близу Книна. И мјесто и народ је скроз српско насеље.
Народно предање, љетописи парохијски, као и разни писци и хронике говоре, да
се ово насеље послије турске побиједе и пропасти српског царства на Косову 1389.
овдје насељавало. Тад се Срби населише и у ову низину и ради сличности овог краја, са
својом старом колијевком, а и ради тужне успомене Косовске то насеље назва нову
постојбину Косово.
У хроникама попа Дукљанина спомиње се, како је хрватски краљ Звонимир прије
него ће га Хрвати погубити, сазвао сабор или скупштину »Петих Цриквах у Косову«.
По овому изгледа да се мјесто звало Косово прије пропасти Српске и прије нег се Срби
у њ' доселили. Али, како хроника Дукљанинова нема историчне вриједности, ово се не
може издржати. Ова је хроника по Др. Црнчићу потекла у XV в, а по Томиндан излази,
да су Срби у XIV в. прозвали мјесто ово Косово.
У народу је толико предање да су се са Косова населили, као и да су многа имена
у новој домовини називали према именима у старој колијевци, ал' највише, што су
зазидали иа брежуљку цркву и осветили је 1389. Св. Великомученику српском Лазару.
Видовдан се слави на Косову далматинском. Са овог Косова овај народ сваке године
поздравља витезове поља Косова; мјесто ријеке Ситнице овдје имамо Косовчицу.
Планине ове пуне су имена Косовских јунака; Косово далматинско, жупе, куће, поља,
долине, све то спомиње три Мрњавчевића, старог Југ Богдана и девет Југовића,
Орловића Павла, Косовку дјевојку, Косанчић Ивана, Топлицу Милана, вјерне слуге
Милутина и Голубана. Ал' нада свима ово насеље спомиње Милоша Обилића кад вели:
Милош ти је госпо погинуо,
Код Ситнице, код воде студене,
Он остави спомен роду српском
Да се прича и приповједа,
Док је људи и док је Косова.Косовчица је Далматинска Ситница, а Косово, некад долина суза, овај народ
претвори у перивој радости. Да, јер и у задњем рату за ослобођење и уједињење
Кнински народ дао је пет стотина добровољаца Срба православне вјере, и тим је боље