Kninska krajina

»метанастазичка кретања«, тј. мијењање мјеста становања. И ови насељеници, прије
него овамо сашли, имали су Босну, као прелазну или сталну земљу, неко извјесно
вријеме, по прилици једно 50–100 год. Ово је важна динарска струја, по којој су
миграционе струје из Босне, Херцеговине и Црне Горе, поплављивале и Боку,
Дубровник и Далмацију.
Разумије се, да су прије, него населили ове крајеве, насељеници шиљали своје
извиднице, и оне одређивале мјеста нових насеља. Те су извиднице и овдје махом били
свештеници. Они су и овдје основали манастире. Тако српски калуђер Руфим, духовник
књегиње Јелене, удовице Младена Шубића, а сестре цара Душана Немањића, положио
је темељ манастира Крке, са још 2 калуђера 1350, кад је Скрадин и околина био под
заповједништвом Душанових војсковођа. Овдје је 1615. била заведена школа за
свештенике. Другом манастиру, Крупи, темељ је ударен за Милутина Немањића, а
градња се продужила и довршила за Стевањдан Дечанског. За Душана 1345. манастир
је поновљен, а 1494. даривала га српска деспотица, Св. мајка Ангелина и синови јој
деспоти Јован и Ђорђе. Послије боја на Косову, када је много народа српског из Србије
и Босне, пребјегло и у Далмацију, калуђери, који пређоше са тим народом, основаше
око 1395–1400. и манастир Драговић. У вријеме пак глади, која је била завладала 1585.
у Далмацији, одселило је из Драговића у Мађарску пет калуђера и у будимској епархији
основали манастир Грабовац у част Св. Архангела Михајла. Тамо, бјежећи од Турака
1619, одселише сви Драговићки калуђери и собом однесоше све манастирске
драгоцјености.
Осим свештеника, као извиднице били су и мајстори, који би у аргатлук овамо
силазили. Те се извиднице постављале најприје на планинским превојима, као
Карановићи иа Великом Козјаку, те одатле у Крајину книнску, односно Косово
силазили и по селима се намјештали. Мјесто гдје су Карановићи на Козјаку били, и
данас се зове Карановац. Ту су Карановићи остали дуго, а развале њихових станова и
данас се виде, те одатле своју пратњу упућивали по Косову, Книну, Буковици,
Котарима и др. И живо су собом гонили, а калуђери најважније црквене утвари носили.
Становништво је ово насељавало и Котаре, а ради њиховог слабог (грозничавог)
положаја, а и јер нису могли сносити римску пропаганду, а и гладних година, јер се
народ и множио, а и често и увијек на ратној нози били многи од њих, враћали се, не у
Босну, већ опет са калуђерима у Сријем, Банат, Бачку, Угарску и др, гдје су већ биле
најјаче српске сеобе. Тако се око 1774, за вријеме глади одавде иселило у Угарску око
1.000 породица и населило мјеста: Голубинце, Сурдук, Петринце итд.
Народ је овамо и силазио, и враћао се, преко Козјака, Динаре итд.
Тврђење г. Љубе Павловића, по предању народном, да су икавци горњег Подриња
поријеклом од ријеке Крке, Книна, Сплита и других крајева, не налази се у предању
Книнских насељеника. Книнско становништво говори ијекавски, чистијом
штокавштином, него ли Херцеговци, те они и нијесу икавци. Могуће да је тај народ из
околице Спљета.
Главни узроци, да се овај народ овамо населио, сам народ вели да је сила Турска,
бјежање њихових дједова пред том силом, а и жеља да се живи не предају непријатељу
у руке, што их и потакло, да се боре »за крст часни и слободу златну«, што је и код
њих, поред православне цркве, створило Смиљаниће, Јанковиће, Синобаде, Мочивуне и
многобројне Косовске осветнике, које је Качић онако дивно опјевао. Ту је њихову јаку
националну свијест добро за се искористити знао. Ово се становништво (његов добар
дио) по наредби самих Турака овамо населило да им земљу обрађују, јер је Турчин