Кад доједре Италији равној,
Ту се они брже потаљанче,
И стиде се славинског имена.
Косе стрижу, власуљу натичу:
Клобук мећу, а сарук помећу,
Брже боље и брке обриче,
Свилен појас са себе отпашу,
Красно рухо од скерлета смећу,
Грде златом макраме везене,
Сјајне токе, па и зар јачерме,
И све бурме од чистога сребра;
Што сам Боже, јадан дочекао!
И хаљине они одјевају
Прострижене отрага на двоје,
На ногам' им ка' женам' бијечвице,
Да не буде јуначког знамења,
И сребрне повргоше плоче
Па драгуме злаћане челенке,
Златне игле, па све преврнуше,
На талијанску ето обрнуше,
Далмацију сву нам нагрдише,
Још волико мловинека се пружа,
Река, земље, варош, градове,
Па ето им рђав глас је допро
До млетачких свијетлих господара.
Сеј срамоте! ето распасаше,
Свијетле сабље, а тупасте ражње,
Припасаше себи о бедрицу.
Да би били срчани јунаци,
Баш најјачи на бијелому свијету,
Кад их спази Турчин, не боји се.
Сад вас молим, како милу браћу,
Послушајте ове моје свијете:
Домородац, ако прави дође,
Испред очију његових бјежите,
Па ако гле још когод упита
За дом, име, за народ и мјесто,
Не кажите да сте Далматинци:
Соколови кад немате крила,
Покажите да сте будалине,
А немојте грдит Далмацију
И срдити дужда од Млетака,
Јер је вазда Далмација била.VII Обичаји, женидба, удаја...
Душанов законик (Призренски препис, члан 2, прво издање 79.) одређује:
»Властела и прочи људи да се не жене не благословивши се у свога архијереја, али у