Kninska krajina

тех зида се благослове, које су изабрали (за) духовнички архијереји«. Исти препис: »И
ниједна свадба, да се не учини без вјенчаница; ако ли се учини без благословенија и
упрошенија цркве, такови, да се разлуче«.
Можда је ондашњим законодавцима био познат обичај, који још и данас постоји у
Сјеверној Далмацији, те је Душанов законик хтио да уништи обичај, женидбе и удадбе,
без црквеног благослова, а то је та женидба и удадба, која се само, од свих наших
крајева, укоријенила у Сјеверној Далмацији.
На сајмове народне или црквене славе, мајке доводе своје кћери момцима на
углед, а долазе и удовице. Свака се од њих распознаје по капи или по мудору на глави,
носи на себи свој ђендар или гендар, и то је мираз, који дјевица, дјевојка или удовица
носи момку, који ће је оженити и за кога ће се она удати. Тај се гендер састоји од
дебелог постава, који је по каткад и извезен. Женско га носи од грла, до испод кољена,
све у једном комаду, навише кошуље и сукње.
На око се може прорачунати, колики је ђендар, тј. колико има новаца. Да ови
новци не испадну са постава, прошупљивали би их на два три мјеста, те кроз те рупице
прошивали конац, који би се утврдио на поставу. Новац је на тај начин, кад би се дирао,
губио од вриједности. Зато га данас не пробушују, већ га на постави пришивају,
прекрштавајући га два-три-пут свиленим или простим концем.
Тако накићена дјевојка, забавља се са својим другарицама. Кад јој приступи
момак, кому се она свидјела, одведе је и с њом само игра тзв. коло. Коло није, јер га
играју њих двоје. Играјући тако пред очима своје мајке, а по каткада и оцем, углављују,
што треба. И главно што углаве, то је, да ће момак женско те ноћи одвести својој кући.
Они ће од те ноћи живјети као муж и жена, он ће бити њезин човјек, а вјенчаће се
касније.
Момак знањем и одобрењем својих родитеља, доводи родитељској кући женско,
кому и њезини родитељи одобравају све то без цркве или грађанских наповједи, без
црквеног или грађанског вјенчања. Ријетко кад врши се вјеридба – прстеновање, то јест
да се носи прстен, јабука и др. Главно је за сад ђендар и »право прве ноћи«, а вјенчање
бива редовно касније, али каткад и не, те настају довијања парничења. Ово је народна
удаја и женидба у овом народу, а и у већем дијелу Сјеверне Далмације. Што је већи и
богатији ђендар, прије се момци лакоме. Обично на селу се тражи од женске, да ради и
да рађа, а без тога женско не вриједи ништа. Ако женско не рађа, мора из момкове куће.
И то су тешке посљедице женидбе и удадбе, као што су тешке и кад умре момак, без да
се вјенча, а са собом оставља дјецу. Под Аустријом много је сметало војништво, па су
врло тешке посљедице биле, ако момак умре невјенчан, и за дјецу и за невјенчану жену.
Дјецу шаљу у копилад, а невјесту неће рад да приме а дом је гони.
Још има један узрок оваквој женидби. Као и другдје, тако и у Книнској крајини:
тежак неће свечано да прослави своје вјенчање. Често зато нема довољно новаца.
Женидба и удадба горња врло му је јефтина, јер нема никаквог трошка. Послије кад
хоће да се вјенча, младенци уз пуцњаву пушака и уз велико пјевање, иду на вјенчање, а
за њима трче њихова дјеца.
Многи отимљу дјевојке, и то обично, кад је младожења сиромах, те по обичају не
може испросити дјевојке и трошити на сватове и свадбу; или кад се младожењи свиди,
смили дјевојка, а род је неда за њега. Обично тад младожења, преко сусједа, одмами
дјевојку на какво одређено мјесто, а понајвише ноћу, те је одводи кудгод, да не зна, ни
отац, ни мати, нити ко други за њу. А ако је никако не могу помамити, скупи
младожења 4-5 својих рођака, оду кући дјевојачкој, те варварским начином отму
ђевојку од оца и мајке, те је воде собом. Послије траже мир од дјевојчиних родитеља,