Kninska krajina

него сви љетописи, хронике и предања доказало, даје ово право српско становништво.
Книнско становништво дало је више добровољаца, дали су све што су могли.
О Видовдану се код Лазарице на Главици, код жељезничке станице Косово купи
народ сваке године из простране Книнске крајине, Дрнишке, Врличке, Кистања,
Бенковца, Шибеника, Каштела и осталих приморских мјеста. На Косову је 1770. године
Доситеј Обрадовић основао српску школу, овуда је и Вук Караџић сакупљао народно
благо, као и други Божидар Петрановић.
Велика борба између Турака и српског народа свршила је у другој половици XV в.
пропашћу српске државе. Стопу по стопу освајали су Турци, јер је српски народ давао
јак отпор. Растројство, које је у XIV и XV в. владало у цијелој Европи, неповјерење
међу заинтересованим факторима, антагонизам папски и византијски због вјере,
укрштени интереси византијски и млетачки у Леванту, млетачки и папски у Италији,
угарски и млетачки у Далмацији, хуситски покрет и вјерске распре и расцјепи у
католичкој цркви, све је то онемогућило акцију озбиљну против Турака. Сам Српски
народ морао се у овом добу борити против Турака, али ни код њега није било
заједничке акције, а особито, кад су сепаратисте српске крајем XIV в. обориле
централну српску власт.
Од битке на Марици 1371. године, Турци готово из године у годину напредују,
стопу по стопу српске земље освајају, а народ српски пред њима свакуда бјежи. Једино
је Босна пала одједном, а и Зета 1499.
Послије пада Босне 1463. године, Срби се пресељују и у Сјеверну Далмацију а за
њима Турци настављају своје пљачкашке нападе. Године 1522. Турци освајају Книн, из
ког Хрвати бјеже у приморје, на острва, у Италију, Угарску и другдје, а Турци доводе
рају (Србе) из Босне, одакле су их још доводили и Шубићи, ови да им у војску иду, а
они, да им овуда раде. Данашње становништво Крајине книнске већином је од ове раје
из Босне, и то старије, а млађе од 1688–1700. овамо насељено.
Али ни овуда није им био бољи и мирнији живот, као ни оним који су испред силе
Турске, пребјегли у Угарску и Хрватску. Против овог народа дизали се не само Турци,
већ и старосједиоци, особито Рим. И овај је народ за турско-млетачког господства
показао врло много способности за борбу и за живот. Тад се дижу Јанковићи,
Смиљанићи, Синобади и др. Тад ово становништво покреће живу акцију српских
ускока и хајдука.
Особитог су етничког значаја биле оне веће и маље сеобе, које су се извршиле на
Балканском полуострву, почев од турске најезде, од краја XIV вијека, а нијесу престале
ни послије ослобођења српских кметова. Те се сеобе врше, прво у планинске крајеве,
бивају из виших области у ниже. Како је инвазија турска напредовала, тако се, пред
њом и српски народ селио. У неким пак дијеловима, виђев Турци, као у Крајини
книнској, да се Хрвати као стариници, одатле сасвим иселили, сами Турци почетком
XV в. населили су, да им земље обрађују, Босанце-рају, од којих је скоро сав данашњи
народ Крајине книнске. Како сами они казују, они су се премјештали из Старе Србије,
све док нису дошли у Босну, те под именом Босанци, населили овај крај, али су, како се
види из љетописа и њихових предања, многи из Косовске и Метохијске околице, преко
Босне, а и из других крајева овамо насељени. Добро је уочио Јован Цвијић, кад вели, да
су сељаци разноврсног поријекла, али да главну масу насељеника чини динарско
становништво, чији су главни дио стари Рашани, народ старе српске средњовјековне
државе. Насељавање и овог краја вршило се од 1389. све до наших дана, само у XVI в.
та је сеоба најјача била. Ово је узрок, да је Книн, некадања престоница Хрвата постала
главна жила куцавица Срба, православне вјере у Сјеверној Далмацији. Ово су такозвана