рађа јечмом, пшеницом, кукурузом, виновом лозом, крумпиром, крушком, шљивом,
итд.; тако да је родно, као да је у Банату. Млечић је паметно урадио, што је Косовици
пролаз направио, да у пољу воде не лежи. Поље ће имати 1 сат хода у дуљини, а пола
сата у ширини.
Бискупија је једно од седам косовских села, са којим саставља Далматинско
Косово (поље). На овом простору хране 58 коња, 414 говеда, 3.111 оваца, 176 свиња и 2
козе. Пашњаке имају у Босни (удаљени 1-2 сата) и то је доказ да су из Босне овамо
досељени.
Народ вели, да је овдје некад била епископија (бискупија), те да селу одатле и
име. Доиста, овдје је, Петар Крешимир, хрватски краљ, основао бискупију.
У свакој парохији Книнске опћине постоје љетописи, који говоре о прошлости и
поријеклу становништва а које је љетописе у својој Далматинској епархији завео
епископ Никодим Милаш назад неких 30 година. И из Бискупијског љетописа види се,
да се и Бискупијци доселили највише из Босне, а то и народ тврди, а види се и из
исправа Млетачке републике. Село ово, по једном млетачком писму од 29. децембра
- звало се, поред Бискупија, и »Мала Косовица«, јер рјечица истоимена туда
пролази, а и »Добро поље«, ваљда ради обилата рода. По том писму, види се, да је
главни провидур, Александар Молин, дао новодосељеном из Гламоча арамбаши
Радовану Пријићу, једну турску кулу, а њему и породицама из Гламоча, и многе земље,
само да их они обрађују. Све су ово земље биле у пољу бискупијском и Добром пољу,
повише ријеке Крке.
Из ове исправе види се, да је овај народ био проријеђен одласком Турака, као и да
су на њихова огњишта сашли Срби из Босне (Гламочами). Народно предање каже, да у
оној кули турској, који је поменути Молин даровао арамбаши Пријићу, кад је Пријић у
њу ушао, још ватра горила, дакле, да су скоро истог дана Турци побјегли и дједови
данашњи насељеника дошли.
Бискупијци имају своје станове и колибе у планини, а велике користи црпе и од
четири брашена млина на Косовици, који су данас својина Поповића из овог села,
Полачана и Кијевљана.
По Бискупији виде се остаци-зидине турских кула и бунара, као и градине, за које
веле, да су биле резиденције хрватских бискупа и достојанственика.
Одавде, као и из Книна и околних села фра Лујо Марун покупио је многе римске,
хрватске, турске, српске и млетачке старине, те се оне данас чувају у Музеју хрватских
старина. Све је ово јаким доказом, да је овуда некад било јако римско, хрватско и
турско становништво, прије данашњег.
Породице су:Бајић, (10), дошли из Гламоча, славе Марковдан;
Букаровић, (27), за њих говоре да су старинци, славе Никољдан;
Верић, (1), дошли из Босне у XVIII вијеку, славе Никољдан;
Дебелица, (7), дошли из Гламоча 1689. године, славе Никољдан;
Дмитровић, (33), били Капо, дошли из Гламоча 1689, славе Св. Архангела Михајла.
Овдје су два брата остала, кад су дошли, а трећи прешао у Котаре;
Иковац, (6), дошли из Гламоча 1689, славе Никољдан:
Катић, (14), дошли из Гламоча 1689, славе Јовањдан;
Кукољ, (1), дошли из Жагровића назад 100 год, славе Никољдан;
Лака, (7), дошли из Гламоча, славе Стевањдан;